DRAGAN MANCE(1962-1985)

[bp21]

Dragan Mance (1962 - 1985)



Trećeg septembra 2008. godine navršavaju se 23 godine od pogibije Dragana Mancea, fudbalera Partizana.

Centarfor 'crno-belih' i jedan od ljubimaca navijača Partizana život je okončao u saobraćajnoj nesreći u Beogradu. Mance, koji je iz tadašnje zemunske Galenike stigao u Humsku, bio je najbolji strelac Partizana, povremeni reprezentativac i ljubimac navijača i zbog golova koje je postizao i zbog načina na koji ih je proslavljao.

Dragan Mance postigao je neke od najznačajnijih golova koji su Partizanu omogućili da osvoji šampionsku titulu u sezoni 1982/1983, a jedan od najatraktivnijih je bio njegov pogodak u Londonu, u duelu sa Kvins Park Rendžersom.

Mance je roÄ'en 26. septembra 1962. godine u Beogradu. U Partizan je doÅ¡ao 15. septembra 1980. godine, odigrao 262 utakmica i postigao 145 gola.

Igrao je četiri puta za 'A', sedam puta za mladu i dva puta za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču Partizan â€" Budućnost odigranom na stadionu u Humskoj, 1. septembra, dva dana pre pogibije.

[bp21]

...
   "Dragan Mance... Da nije tragicno preminuo u 23 godini svoga zivota verovatno bi bio najbolji strelac u istoriji Partizana.

Tek sto je pruzio dokaze o svojim izuzetnim mogucnostima, posebno kao golgeter, tragicno je zavrsio svoj zivot. Imao je samo 23 godine kada je tog kobnog 03.seprembra 1985. zureci na trening poginuo u tragicnoj saobracajnoj nesreci. Bio je to dan zalosti ne samo za njegove najblize i Partizan vec za celokupnu sportsku javnost.

Mance je imao sve odlike koje savremeni fudbal trazi. A iznad svega posedovao je dar za golove. Navijaci su ga obozavali.On je predstavljao sve ono o cemu su decaci mastali. Bio je darovit, lep, popularan, bogat... a njegovo radovanje na kolenima sa uzdignutim rukama, mnogi i dan danas kopiraju... S njegovim odlaskom iz zivota nestala je velika carolija. Ostali su bol i secanja. Njegova sahrana bila je drustveni dogadjaj za Beograd. Plakali su i oni koji nikad nisu ni krocili na fudbalski stadion.

Legenda zvana Dragan Mance zivi i u danasnje vreme u srcima svih Grobara na jugu. Navijaci su predlagali da se stadion Partizana nazove njegovim imenom, ali ljudi iz uprave kluba nisu mislili tako... ali oni su prolazni, a LEGENDA ce ziveti vecno!

Bio je i ostao idol navijača za sva vremena još za života, a preranom smrću preselio se u legendu, koju niko ni pre ni posle njega nije dostigao. Posedovao je posebnu harizmu kojom je na prečac ušao u srca svih Grobara i tu ostao do dana današnjeg. Svi mi koji smo imali čast da budemo uz njega dok je igrao za voljeni klub, znamo sa koliko je energije i strasti voleo Partizan i postizao golove, a zatim slavio na samo njemu svojstven način - klizanjem na kolenima.

Teško je, čak i posle 20 i kusur godina smoći snage i pisati o tragičnoj pogibiji, koju su mnogi navijači doživeli kao nešto lično, kao da su izgubili svog najvoljenijeg iz porodice.Ipak, surova realnost nalaže da se podsetimo i tih momenata, 3.septembra 1985.
Na ovom mestu prenećemo pisanje Branislava Kovača koji je mesec dana posle pogibije izdao mali zbornik uspomena na Dragana Mancea.

Sunčano jutro, 3. septembra 1985. godine. Dragan Mance je ustao dobro raspoložen, javio se telefonom svom drugaru Milanu Nadovezi, rekavši mu da ima trening u 10 časova, i da se posle vide...

Da li je mogao, već tada, pretpostaviti da na taj trening nikada neće stići...
Da li je mogao, već tada, pretpostaviti da će ga zlokobna i besmislena smrt tako besomučno i dušmanski ščepati, pre nego što se javi svom treneru Nenadu Bjekoviću...
Po mnogima, na žalost, mogao je!
Recimo:
Zašto je vozio 150 na sat?
Da li je bio vezan pojasom za sedište?
Zašto nije zgazio dete koje mu je istrčalo na put i zbog koga je skrenuvši udario u stub i poginuo?

I tako dalje, i tako redom...

Glupost do gluposti, da se čovek naježi.

A istina je da je Dragan Mance uradio sve onako kako bi svako od nas uradio, svako ko ima Pežo 205, svako ko ima 23 godine, svako ko voli svoj posao.

I koliko puta smo to uradili?
I?

Ništa!

Ama baš ništa.

Stigli smo tamo gde smo naumili. Naravno, živi i zdravi.

A on, Dragan Mance, idol navijača Partizana, koji je imao sve što jedan 23-godišnjak može da poželi: novac, brza kola, ljubav devojaka, harmoničnu porodičnu situaciju, slavu i otvorene vidike veličanstvenih boja, nije stigao tamo gde je naumio.
Zašto?
Pa, jednostavno, seo je u svoj tek kupljeni auto i krenuo put slave, na jedan običan trening. Dragan je žurio da ne zakasni na trening i - nikada nije stigao.
ÄŒini mi se da se to zove sudbina.

Živeo je kratko, a ipak je postao takva ličnost, da su mu klicali navijači, voleli ga svi istinski ljubitelji fudbala. Zračio je nekom čudesnom snagom, svojstvenom samo ljudima predodreÄ'enim za veliku scenu i najzapaženija ostvarenja. Dragan Mance nije oduÅ¡evljavao samo igrom, golovima, silovitim prodorima. Znao je on i viÅ¡e od toga. Da pokrene ceo tim, podigne gledaoce na noge, da sve to stopi u jednu celinu i stvori takvu atmosferu na stadionu. Da bi mu na tome pozavideli i mnogo iskusniji, renomiraniji i bolji asovi! Jednostavno rečeno-bio je stvoren za voÄ'u, idola onih koji dolaze na utakmice.
Jurišao je brzo, munjevito ka protivničkom golu, a isto tako je i živeo. Kako je rekao Moca Vukotić:
- Taman kad je trebalo da počne da živi, njegov se život ugasio...
Život ima nedokučivu logiku ne padaju prvo najslabiji, ne ispaštaju uvek najgrešniji, ne propadaju obavezno najnesposobniji... Pred tom zagonetkom, koja neke rastuži i neke teši, skovana su najkrupnija čovekova pitanja i najracionalniji odgovori.
Na Novom groblju u Beogradu 4. septembra 1985. ispraćajući Dragana Mancea, bili smo svesni istine da sahranjujemo čoveka koji je imao više smisla i razloga za život od većine nas.

To je ona nedokučiva logika."

[bp21]

QPR-PARTIZAN       1:2     1984.god.


http://www.youtube.com/watch?v=611Q8BfVgR4